У убрзаном току времена, ми смо попут путника у бучном свету, журимо ногама, док су нам душе слој по слој обавијене вревом и притиском. Тривијалности живота су попут ситних зрна песка, постепено попуњавајући празнине у нашим срцима. Та некада топла и лепа љубавна осећања као да тихо и неприметно нестају, остављајући само неплодан и усамљен призор. Једна усамљена хортензија, попут зрака светлости који продире кроз измаглицу, обасјава заборављени кутак дубоко у нашим срцима, омогућавајући нам да поново пригрлимо живот и повратимо давно изгубљену топлину и љубав.
Латице ове хортензије су педантно израђене од фине свиле, свака реалистична и наизглед способна да затрепери при најмањем додиру. Сијајући шармантним сјајем под сунчевом светлошћу, чини се да прича древну и мистериозну причу. У том тренутку, била сам потпуно заробљена усамљеном хортензијом. Чинило ми се као да разговарам са њом кроз време и простор. У овом ужурбаном и бучном свету, била је попут мирног бисера, који је тренутно смиривао мој немирни ум. Одлучила сам да је понесем кући и учиним је светлом тачком у свом животу.
Ова усамљена хортензија постала је блиски пратилац у мом животу. Ставила сам је на прозорску даску у својој спаваћој соби. Сваког јутра, када је први зрак сунца обасја кроз прозор, чини се као да је добила живот, зрачећи нежним и топлим сјајем. Седела бих мирно поред кревета, посматрајући је и осећајући тај спокој и лепоту. Осећала сам се као да су све моје бриге и умор нестали у том тренутку.
Када сам се вратила кући са својим исцрпљеним телом, видела сам да хортензија још увек тихо цвета тамо, као да ме дочекује назад. Нежно бих миловала њене латице, осећајући нежну текстуру, и постепено би умор и усамљеност у мом срцу нестајали.
Време објаве: 23. август 2025.